RUDNIK TP

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine.

Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg.


„Moj najveći strah uvek je bio isti: plašio sam se da ću u jednom trenutku shvatiti da je predstava koju imam o sebi i ljudima koji su mi značili oduvek bila lažna. Oduvek sam duboko u sebi osećao da sve ono čega se u ovim prolaznim životima držimo kao davljenik za slamku jeste samo opsena koju smo stvarali i održavali uz pomoć ljudi oko nas. Iluzija o nama, našem poreklu, vrlinama onih koje smo voleli i manama onih kojih smo se stideli. Naši uspesi i padovi, zvezdani trenuci i oni kojih smo se odricali, samo su legende dovoljno puta prepričane da postanu kameni međaši naših sećanja. Plašilo me je to što sam znao, kada jednom nestanu njihovi čuvari, kada jednom konačno progledamo, da ni od tih legendi neće ostati ništa.“

„Osetio sam kako me izlomljene stabljike ječma golicaju, kako se njišu na vetru postajući deo ovog čudesnog časa, kako se uvijaju prenoseći na nju i mene ono što sopstvenim koracima nisam mogao da učinim. Korak po korak, lahor po lahor, damar po damar… plesali smo. Više nisam bio početnik u ovoj igri.“

„Ali kada bi pomenuli Crni majdan, kako su najčešće nazivali rudnik, do tada samouvereni gorštaci i njihove brbljive žene postajali bi nesigurni i snuždeni. Kroz delove sopstvenih kazivanja u tim trenucima protrčavali su kao kroz mračni tunel, bezglavo hrleći ka izlazu iz lavirinta nepoznanica, legendi i simbola, koji su ih ispunjavali strepnjom. Govorili su o ’jami’, o ’oknu’, sebi u bradu, a ipak su sočno psovali ’rupu’ i ’jarugu’, ali gotovo nikad nisu upotrebljavali uobičajeni naziv za ovo mesto.“