То ти је живот: и лијепо и ружно.
Cве је необично, тиха јамска тама, неосвјетљени перон, фењери жељезничара као свици залутали у ову новембарску ноћ, и овај чудни воз што може кренути напријед или назад, сад или никад, само што је мени свеједно. Већ на првим страницама Тишина препознаћете глас Меше Селимовића. Овога пута исприповедаће вам причу после које ће све тишине одзвањати другачије.
Бојим се да не наиђе немир. Могли би да га роде мрак и ово гужвање сјенки свуда око нас, туђи гласови што живе сами, воз што уклето стоји... И чудим се, ништа се у мени не покреће од оног што сам мислио да ће оживјети. Селимовић је исприповедао драму ратног повратника који се у сусрету са светом повлачи у тишине, јер нови живот значи мучно прилагођавање.
У Тишинама проналазимо бриљантно умеће приповедања, у које је уткано настојање да се човек сагледа наспрам времена којем припада. За то је потребан дар, али и снага духа. Меша Селимовић је имао и једно и друго, па је успео да ослика унутрашња превирања и борбе свих оних који су живели у деликатним временима. Ово је прича која је настала из унутрашњег бића приповедача, у облику посматрања, размишљања и сећања.
Ни за једну животну стазу не постоји водич, свака је неиспитана, непоновљива, зато је у животу авантура правило, а не изузетак... Зато морам да будем властити водич, први и посљедњи путник на путу којим само ја могу проћи.
Кад се у човеку угаси свака емоција осим беса, кад у њему живе демони прошлости, кад отупи за сваку лепоту коју живот носи, за чим још вапи?
Роман Тишине, део Вулканове едиције Трагови, која је намењена љубитељима класика српске књижевности, потражите на сајту vulkani.rs или у најближој књижари Вулкан.
