Novi sjajni roman Dušana Miklje s interesantnim naslovom Životi za iznajmljivanje više je od autobiografskog kazivanja. Ovo je sinonim za stradanje svih nevinih koji su, pod lažnim optužbama, hapšeni i mučeni, još od španske inkvizicije, grčkih ostrva, vojne hunte, Golog otoka, do današnjih logora. Mikljin otac je uhapšen za vreme Informbiroa pod optužbom da je izmišljao i rasprostirao lažne vesti koje „remete mir i spokojstvo građana“. Čitaj: nije cinkario studenta koji je prebegao preko granice. Potkazivači su u celom svetu zaštićena vrsta, ironično podseća autor, ne skrivajući ponos što njegov otac nije bio takav. Doušništvo je tada (a kad nije?) svrstavano u građanske vrline. I obrnuto, uzdržavanje od potkazivanja smatrano je najvećim grehom. Ali, ako nećete da budete cinkaroš, bićete mučenik. I u pravu je „apostol beznađa“ Varlam Šalamov: Nekažnjeni obračun sa milionima ljudi uspeo je upravo zato što su ti ljudi bili nevini. Bili su mučenici, a ne heroji. On to zna najbolje, jer je godinama čamio u Staljinovim zatvorima. Princip je isti, osuđen je jer je širio „antisovjetsku propagandu“. I on je, kao Mikljin otac, „uznemiravao građane“. Nakon toliko godina provedenih u logoru zapisao je: Od smrti ima i gorih stvari. Početak je isti. Dođu ljudi u kožnim kaputima i odvedu vas. Toliko puta ponovljena slika. Na Golom otoku odvijalo se tzv. „prevaspitavanje“. Kakav grozan eufemizam za mučenje, iživljavanje, prebijanje. Islednici kao da su čuli Zahraia koji je bio zatvoren u Teheranu: Samo živ čovek može da se preobrati. Jedino se leševi beznadežno drže svojih uverenja.
Autor čak tvrdi da je Goli otok bio gori od Staljinovih i Hitlerovih logora. Jer zatvorenici su svakog trena morali da dokazuju da su „prevaspitani“. Šta su mučenici tamo preživeli, samo oni to znaju. O tome ni kasnije nisu hteli da pričaju. Ne zbog straha, već zbog sramote. Sećam se, moj otac se dosta družio s jednim rođakom koji je bio na Golom otoku. O svemu su pričali sem o tome. Na tatino insistiranje, rođak mu je muklo odgovorio: „Bolje je da ne znaš.“ Nije hteo da mu kvari iluziju „pravednog“ socijalističkog jugoslovenskog društva. Čuvao ga je. Kao što je Dušanov otac čuvao svoju porodicu, i svoje rođake i prijatelje. A imao je šta da kaže. O svom hrabrom držanju. O tome da nije hteo da cinkari. O tome da je i u logoru bio dostojanstven. O tome da je nakon iscrpljujućeg, mučnog dana u kamenolomu, onako prašnjav, krenuo ka moru da se malo opere. Na povik stražara: „Stoj, pucaću!“, mirno je odgovorio: „Pucaj!“, i odmerenim koracima nastavio ka moru. Nisu pucali. Ne zato što im je bilo žao ljudskog života, već zato što su shvatili da mu je zaista svejedno hoće li biti živ ili mrtav.
Vekovi prolaze, ali neke stvari se ne menjaju. I nakon što su rimski vojnici zabili eksere u Isusove ruke i noge, ništa se nije promenilo. Čovečanstvo je i dalje ravnodušno prema stradanju nevinih. Autor se s gorčinom pita: Kome su još nevine žrtve krive? Ne samo žrtve nego i njihove porodice. Nadzor nad golootočanima se nastavlja, prenosi se na njihove potomke. I večno će trajati.
Dok s tugom čitam ove stranice, pitam se kako je malom Dušanu bilo bez oca. Mogao je samo da zamišlja njegov lik. Nije smeo da bude tužan. I to je bilo opasno. Morao je da se pretvara da mu je najveća briga probušena fudbalska lopta. A kad bi se osamio, maštao je o ocu. I bolni zaključak: Ko nije morao to da čini nikada neće razumeti kako je velika – bolje reći nepremostiva – razlika između stvarnosti i mašte. Dok mu je otac bio u nemačkom zarobljeništvu, komšije su im pomagale. Sad kad je na Golom otoku, ne smeju. To su krišom činili dr Spasić i vozači Mile i Ljuba, koje je Miklja stariji, kao direktor, poštovao i cenio. Pionirske novine više nisu pisale o malom Dušanu, sinu logoraša, kao o najboljem đaku. Ali fudbalsku slavu među klincima nisu mogli da mu oduzmu. Deca poštuju one koji dobro pikaju loptu. Licemerje i kukavičluk stižu s godinama.
Autor s pravom zaključuje kako se svi pretvaraju. „Vešto se prilagođavaju sredini i običajima“, kako glasi definicija mimikrije. Stavljaju se maske da bi se prikrilo pravo lice. U nedemokratiji to moraju da rade i građani. Da ne privuku pažnju. I otuda sličnost, ako ne i istovetnost, partije i crkve. Koristili su iste metode. Partija je učila od crkve (gle paradoksa!) da je „za održavanje i negovanje vere važnija kolektivna usmerenost nego pojedinačno uverenje“. Uz ovu lucidnu opasku, Miklja otvara još jedno pitanje koje vekovima lebdi nad nama: zašto su Avram i Jov, istinski vernici, prihvatali bez otpora nemilosrdne naloge? Zašto se nisu pobunili? Čini se da i Biblija ne daje pravi odgovor. Zašto bi Svevišnji iskušavao svoje miljenike, Avrama i Jova. Zar Avram treba da žrtvuje svog sina, a Jov svoju porodicu da bi Bog bio zadovoljan? I zašto Bog ćuti na njihove patnje? Da li je biblijska priča o Jovu upečatljiv primer sudske greške, kako duhovito zaključuje autor? I da li vernici stradalnici dvostruko pate? Izneverili su ih i ljudi i Bog. Odjednom se priča o stradanju jednog golootočanina pretvara u univerzalna, kosmička pitanja, koja muče sve nas. Ponajviše teologe, koji nemaju adekvatan odgovor. A i kako bi imali. Stradanje, muka i patnja ne mogu se objasniti. Pred mučenicima i vera ćuti.
Neki ljudi traže spas u alkoholu. Da bar za trenutak zaborave. I Dušanov otac je počeo da se opija. Gorostasna ličnost osipala se kao zapušteni, stari spomenik. Sve patnje je izdržao, ali kad su mu uhapsili sina, počeo je da popušta. Međutim, kad mu se rodio unuk, zavetovao se da neće više okusiti ni kap alkohola. I nije, do kraja života.
U uređenom pravnom poretku svako odgovara za svoje postupke. I kad izdrži kaznu, bez obzira da li je zaista kriv ili nevin, odslužio je svoje. Informbirovcima su kazne plaćali i članovi porodice. Jer ih se nisu odrekli. I šta vredi što su mnogo godina kasnije rehabilitovani. Pravosnažni papir Višeg suda ne može da nadoknadi „pustoš ispražnjenih ljuštura“. I koja je novčana nadoknada za nevinog koji je godinama služio zatvorsku kaznu? Kako vratiti vreme i njima i njihovim porodicama? Rehabilitacija!? Ružna je i reč, a kamoli ono pre nje. Kako uspostaviti prava mrtvom čoveku? Šta ćemo sa preostalim vremenom osakaćenih života? Kao vapaj odzvanjaju Mikljina retorička pitanja. Udaraju nas kao malj. Da razmislimo pre nego što nešto slično uradimo drugom čoveku. Zbog ideologije, vere, bilo čega. Ovom knjigom Dušan je po drugi put rehabilitovao oca. I na neki način osvetio se neljudima koji su se o njega ogrešili. Jer moć nestaje, a knjiga ostaje.
Od pamtiveka čovek je zaštićeniji u grupi. Krdo brani svakog člana. Ali traži poslušnost. Jednoumlje. Nema različitosti u delovanju. Vojska traži uniformnost i u postupcima i u razmišljanjima. Dušan nije hteo da bude deo stada. Hteo je da se osveti za oca. Kome drugo no „najvećem sinu naroda i narodnosti“. I našao je način. Prilikom dočeka Tita na prepunim beogradskim ulicama, u masi je bio i sin informbirovca. I uputio je pogled pun mržnje prema predsedniku, kog su, dok je prolazio kolima, pozdravljali egzaltirani građani. Dušan tvrdi da su im se u trenutku pogledi sreli i da je Tito video mržnju u očima mališana. Velika pobeda u naplati zaostalih dugova. Za zversko prebijanje oca, za rad u kamenolomu, za sve muke koje je trpeo.
Roman Životi za iznajmljivanje je i priča o pretvaranju i različitim ulogama koje igramo, jer „ceo svet je pozornica, i svi ljudi i žene su samo glumci“, kako nam poručuje Šekspir. Pretvaraju se i građani, i logoraši, i zatvorski čuvari. Svi nose maske i menjaju ih po potrebi. Ali pretvara se i predsednik. I igra različite uloge. Od generalnog sekretara Komunističke partije, vođe proletera, do bonvivana s manirima iz bečkog dvora. Igrao ih je manje-više uspešno. Ali ovo nije priča o njemu, već o nama. I našoj ulozi crva. Uvijamo se i puzimo da bismo se dodvorili. Predradniku, šefu, predsedniku, vođi... Bilo kome iznad nas. Sindrom krda vazda prisutan. Gen za preživljavanje.
Svi mi iznajmljujemo život, za državu, partiju, naciju, veru, ideologiju (dodaj po slobodnom izboru). Samo malobrojni naslućuju da nemaju svoj život. Da postojanje ima jedino upotrebnu vrednost. Autor je napisao priču o svom ocu. Subjektivan je. A zašto ne bi bio? Njegov otac je bio gromada od čoveka. Principijelan, hrabar, dostojanstven, skroman, pravedan, nepotkupljiv. Takvi štrče. U svim sistemima. Jer pokazuju da se može i tako živeti. Oni su uznemirujuće ogledalo. Uglavnom, takvi ljudi su stradalnici. Ali, da nije njih, ne bi bilo ni napretka. Čovečanstvo bi se udavilo u blatu poltronstva i licemerja. Živeli bismo kao crvi.
Ovaj roman mogao bi nositi i naslov Krpljenje paučine. Autor je bukvalno to radio, istražujući oskudnu dokumentaciju o svom ocu. Ipak je uspeo. Ispisao je divne retke i o ocu, i o majci, o porodici, plemenitosti, razumevanju, pomaganju... Ali život nije samo to. Život je i potkazivanje, mučenje, iživljavanje, poltronstvo, izdaja. Ljudi su čudna sorta. Neobjašnjiva. I nije nam za to kriv đavo. Sami biramo svoj put. Miklja stariji ga je odabrao. Težak, ali na ponos porodice. Ali ja ovu knjigu nisam čitao kao priču o Dušanovom ocu. Ovo je priča o nama. Kakvi smo, a kakvi bismo mogli biti, mi ljudi, „slični Bogu po shvatanjima, anđelima po postupcima“.
Svi mi krpimo paučinu. Neki to rade dostojanstveno!
Dragan Popadić
