Dr Meg Arol: „Ne definiše nas trauma, već to kako je prevazilazimo“

Poslednjih godina, kako u svetu, tako i u Srbiji, objavljuje se sve više knjiga iz oblasti popularne psihologije. Tržište takozvane literature za samopomoć, doživelo je pravu eksploziju i procenjuje se da će do sledeće godine vredeti neverovatnih 14 milijardi dolara.

Poznavaoci tvrde da je ovaj trend počeo čuvenim dokumentarnim filmom i knjigom Najveća tajna autorke Ronde Bern iz 2006. godine, čime je najavljen novi globalni pokret. Takođe, opšteprihvaćeno je mišljenje da je rastu popularnosti ove vrste literature znatno doprinela pandemija koja je ostavila neizbrisive tragove na svakodnevici i načinu života savremenog čoveka.

U velikoj produkciji knjiga u kojima čitaoci traže rešenje za poboljšanje kvaliteta svog života, a ponekad i „spas“, malo koje izdanje iz ove oblasti je izazvalo takvu pažnju kao knjiga Male traume britanske naučnice i psihologa Meg Arol, koju je nedavno objavilo Vulkan izdavaštvo.

Arol je do sada objavila šest knjiga, veoma je cenjena u ekspertskim krugovima u ovoj oblasti, a radove je objavljivala u prestižnim stručnim časopisima poput British Medical Journal i Medical Hipotheses. U knjizi Male traume, koja je doživela internacionalni uspeh i objavljena je u 33 zemlje, daje jasan putokaz za prepoznavanje i borbu protiv razarajućih, kumulativnih efekata malih svakodnevnih rana, koje, s vremenom nakupljene, mogu oblikovati naše živote.

Izazovni porodični odnosi, stres na poslu, pandemija, gaslajting – sve su to primeri koje doktorka Arol naziva malim traumama koje se nakupljaju u nama i mogu se manifestovati kao ozbiljna anksioznost, perfekcionizam, nesanica... Specifičnost i jedan od povoda popularnosti ove knjige je što Arolova daje praktične savete i ukazuje na alate pomoću kojih se možemo izboriti sa „malim traumama“ i početi da živimo onako kako zaslužujemo.

„Ne možemo izbeći teškoće u životu, ali se možemo pripremiti za izazove i razviti sopstveni psihološki alat da se nosimo sa njima i borimo. Želela bih da posebno naglasim da izbegavanje tih izazova u psihološkom smislu nije strategija koja je od pomoći. Naprotiv, izbegavanje nas sprečava da izgradimo otpornost i emocionalnu snagu. Umesto toga, možemo pogledati male ogrebotine koje smo nakupili tokom života i videti kako možemo da iskoristimo to iskustvo, koje će nam pomoći da prebrodimo buduće oluje u životu“, objašnjava dr Arol.

Postoji uverenje da nas neke traume čine jačima ili čak definišu našu suštinu? Šta biste Vi rekli na to?

Svi imamo jedinstvenu konstelaciju iskustava, neka su pozitivna i inspirativna, a druga izazovna i traumatična. Svi doživljavamo teška vremena, ali oni koji su razvili prilagodljive strategije suočavanja su u stanju da prođu kroz ove nevolje sa manje štetnih efekata. Kada zanemarimo, odbacimo ili umanjimo svoje proživljeno iskustvo, ne razvijamo strategije suočavanja. Nijansiranijim razgovorom o mentalnom zdravlju, ipak, možemo priznati da kumulativna, svakodnevna trauma zaista ostavlja ožiljke. Ti ožiljci mogu da promene tok naših života, ali nas to ne definiše – mi smo koautori sopstvenog postojanja, tako da možemo da biramo kako ova iskustva doprinose našem doživljaju sebe. Uopšteno govoreći, nije toliko trauma ono što nas definiše, već kako je prevazilazimo.

Kako da prepoznamo trenutak kada treba da se obratimo za pomoć?

Generalno, počinjemo da shvatamo da nam je potrebna pomoć kada počnemo da osećamo da nas život nadjačava. Ovo stanje se može javiti u različitim oblicima, od emocionalnog otupljivanja i stalne brige do poremećaja ponašanja kao što su emocionalno prejedanje i poremećaj sna. Možda i dalje možete da obavljate svoje svakodnevne aktivnosti, ali u životu je malo radosti i počinjete da zanemarujete sebe.

Kada bih Vas pitala koja je vaša mala trauma, šta biste rekli?

To je svakako medicinska manipulacija (gaslajting). Imam endometriozu četvrtog stadijuma, a lekari su me otpuštali i potkopavali dugi niz godina. To je dovelo do visokog stepena anksioznosti i nepoverenja. I jedno i drugo doprinelo je problemima sa spavanjem. To što mi se događalo bio je snažan motiv da napišem ovu knjigu. Ali kao i mnogi ljudi, ovo nije bila jedina mala trauma koju sam doživela. Osećala sam i pritiske društva dok sam prolazila kroz različite životne faze, uključujući i raspad važnog prijateljstva.

Da li ste bili u situaciju da Vam je neka knjiga pomogla u borbi sa sopstvenim traumama?

Da, zaista jesam – dobar prijatelj mi je dao knjigu Hoću li ikada biti dovoljno dobra: Isceljenje kćeri narcisoidnih majki, dr Karil Mekbrajd, za koju bih rekla da menja život. Sada mnogo raspravljamo o narcizmu i njegovom uticaju na pojedince, ali pre 15 godina to je bilo nezamislivo.

Dugo vodite i svoju psihološku praksu. To radite na autentičan način koristeći čak i društvene mreže.

Jedan od mojih omiljenih pristupa je ekopsihologija, metoda hodanja i razgovora, koja je veoma efikasna jer relaksira odnos između praktičara i klijenta. Osećamo se ugodnije kada ne gledamo direktno u drugu osobu.

Vaša knjiga Male traume doživela je internacionalni uspeh. Kako ste došli na ideju da iskustva iz svoje prakse pretočite u knjige i kako je globalni uspeh uticao na vaš život?

Počela sam da pišem knjige za širu javnost jer nisam mogla da pronađem knjige koje su mi bile potrebne, a moji studenti i klijenti su ih tražili. Zaključak se sam nametao - ako se ja mučim da pronađem informacije, verovatno se i drugi muče. Što se tiče toga kako je ova knjiga uticala na moj život, pre svega me je povezala sa ljudima sa kojima inače nisam komunicirala i zauvek ću biti zahvalna na tome! Poštujem povratne informacije koje sam dobila iz celog sveta, koje su doprinele novim idejama i konceptima knjiga.

Koji je najupečatljiviji slučaj sa kojim ste se susreli u svojoj praksi?

Postojao je jedan slučaj veoma uspešne žene – spolja je izgledalo kao da ima sve, bila je izvršni direktor u multinacionalnoj kompaniji, imala je srećan brak i veoma voljeno dete. Ali bila je na na putu da izgori i nije mogla da zaustavi taj voz. Kada smo istražili njenu životnu priču i posmatrali fazu „svesnosti“ mog AAA pristupa - prvo A je za svest da problem postoji, zatim za prihvatanje, i potom za akciju, ispričala mi je o svom iskustvu tokom odrastanja. Njeni roditelji, koje je volela i od kojih je dobijala ljubav, toliko su želeli da ona uspe da bi svaki put kada bi dobila manje od savršenog rezultata u školi, zalepili taj izveštaj na kuhinjski zid kako bi se svakog jutra podsećala da treba uradi bolje. To se, sada, ne bi smatralo velikom zloupotrebom ili zanemarivanjem, ali kumulativni uticaj očekivanja da ništa osim savršene ocene nije dobro, razvio se u vrstu perfekcionizma. U odraslom dobu, ova klijentkinja nije mogla da skine „nogu sa gasa“ ni u jednoj oblasti života, što je dovelo do iscrpljenosti, anksioznosti i osećaja preplavljenosti. Kada je ovo identifikovano, primenili smo metod prihvatanja, razumeli smo da namera njenih roditelja nije bila loša, ali je proizvela štetne uticaje. Ova razlika između namere i uticaja je neverovatno važna da bismo razumeli zašto se osećamo onako kako se osećamo. Zatim smo mogli da pređemo na razbijanje neprilagođenog perfekcionizma izazivanjem perfekcionističkih uverenja i upravljanjem odugovlačenjem.

Za kraj, možete li Vašim čitaocima u Srbiji otkriti da li radite na novoj knjizi i šta će u njoj moći da nađu?

Nova knjiga govori o izlečenju od toksične veze – na isti način na koji Male traume govore kumulativnoj traumi koju je ponekad teško identifikovati osim ako ne počnemo da osećamo njene efekte. Nova knjiga govori o odnosima koji se ne mogu nazvati 'uvredljivim', ali su, ipak, štetni. To je nešto što sve češće viđam u svojoj praksi i zato smatram da je vredna tema za pisanje.