Kada pisac u veoma kratkom roku dobije „titule“ jednog od deset najprodavanijih autora Njujork tajmsa, Ju-Es-Ej tudeja i Sandej tajmsa, a Vašington post knjigu tog autora proglasi najboljim trilerom godine, onda svakako možemo govoriti o svetskoj književnoj senzaciji. Upravo ovakav tok stvari dogodio se Danijeli Trusoni, američkoj književnici, čiju je knjigu Majstor zagonetke objavilo Vulkan izdavaštvo.
Bestseler autorka otkriva kako je počela da piše, šta je planetarna popularnost promenila u njenom životu, koliko joj je u pisanju pomoglo lično iskustvo čitanja knjiga i zašto su trileri i misterije postali njena literarna opsesija.
Knjigu Majstor zagonetke pisali ste tri godine. Koji deo tog procesa je bio najizazovniji?
Za mene pisanje knjige nije linearan proces. Ne počinjem na prvoj strani i pišem do kraja. Knjigu Majstor zagonetke zapravo sam počela pišući o Džes Prajs, koju junak knjige koju sada imate pred sobom sreće u zatvoru u Njujorku. Bila sam fascinirana tom pričom i o tome sam zapravo napisala mnogo više od onoga što je završilo u romanu. Ali nakon što sam napisala tih 150 stranica, shvatila sam da mi je potreban mnogo dinamičniji lik, neko ko bi mogao da reši zagonetku njenog života. I tada sam počela da razvijam lik Majka Brinka, koji je postao glavni junak knjige. Takođe, ova knjiga je puna tema za koje nisam stručnjak, kao što su Kabala i istorija izrade lutaka, zato mi je bilo potrebno dosta vremena za istraživanje.
Da li je priča o Džes Prajs, koja je osuđena na 30 godina zatvora, i Majku Brinku, koji ima moć da rešava najkomplikovanije zagonetke, potpuno izmišljena ili je delimično zasnovana na stvarnim iskustvima?
To je kompletna fikcija. Naravno, postoje elementi koji su zasnovani na iskustvima ljudi koje poznajem i na događajima iz stvarnog života. Majk Brink, na primer, ima nešto što se zove sindrom stečenog savanta. U pitanju je postojeći, veoma redak medicinski poremećaj koji je razvilo 50 do 75 ljudi. Za one koji nisu čitali knjigu, objasniću da sindrom stečenog savanta označava traumatsku povredu mozga koja osobi ostavlja jedinstven i izvanredan mentalni dar. Na primer, neki ljudi koji imaju ovaj poremećaj razvijaju čudesnu sposobnost crtanja ili sviranja klavira. Za Majka Brinka to je rešavanje zagonetki. Dakle, iako ne poznajem nikoga ko ima ovaj poremećaj, ovaj lik je zasnovan na stvarnim ljudima.
U Vašoj knjizi značajan deo zauzima jevrejska mitologija. Otkud interesovanje za tu oblast?
Kada sam počinjala da pišem knjigu Majstor zagonetke, zainteresovala me je ideja o ukletim lutkama i mogućnosti da porcelanska lutka iz 19. veka uhvati duh i „oživi“. Tu sam našla analogiju sa pričama o golemima. Kao pisac volim da postignem da čitaocu naizgled neverovatne stvari izgledaju apsolutno moguće. Ljudi koji čitaju rukopis me ponekad pitaju da li su se stvari o kojima pišem zaista desile. Kažu da su guglali i istraživali dok su čitali knjige i da stvari o kojima pišem, iako znaju da anđeli ne hodaju među ljudima kao što to opisujem u prvom romanu Anđeologija, doživljavaju uverljivo. To je upravo ono što sam želela da postignem i u knjizi Majstor zagonetke. Takođe, uvek sam uživala da koristim religiozne i mitološke priče kao podršku elementima fikcije u svojoj priči. Sviđa mi se tekstura i dubina koju to stvara. I sama sam fascinirana istorijom religije. Iako je to za mene, da tako kažem, prirodno mesto, nisam očekivala da ću za potrebe ove knjige mesecima biti zatrpana knjigama o Kabali. Sve to donelo mi je jedno značajno iskustvo.
Vaša književna karijera nije započela beletristikom. Prva knjiga je faktički bila memoarska, o Vašem odnosu sa ocem. Kako ste odlučili da napišete triler pun misterije, što Majstor zagonetke u suštini jeste?
Kao što rekoste, moja prva knjiga je bila knjiga o mom odnosu sa ocem, koji je bio vijetnamski veterinar. Dok sam odrastala, videla sam mnogo trauma i postraumatskog stresnog poremećaja i morala sam da pišem o tome. Zato uvek kažem da sam u stvari učila da pišem da bih mogla da napišem priču o svom ocu. Međutim, kada sam je završila, shvatila sam da više nikada neću moći da napišem takvu knjigu. I tako sam se okrenula knjigama koje volim da čitam: misterijama, trilerima, horor romanima i stvarima koje imaju mitološke i psihološke elemente koji me teraju da okrećem stranice. Radim na takvim romanima već skoro 15 godina i ne verujem da ću ikada više napisati memoare.
Da li ste očekivali tako veliki uspeh kada ste počeli da pišete i koliko Vam je to promenilo svakodnevicu?
Kao što sam pomenula, svoju prvu knjigu napisala sam iz duboke potrebe da iskažem ono što sam proživela kao dete, i da napišem priču o veteranima i onome što oni doživljavaju. To su bili memoari nad kojim sam dugo promišljala. Trebalo mi je skoro 10 godina da ih napišem i objavim. Kada sam završavala pisanje te knjige shvatila sam da sam ovladala „zanatom“. Znala sam da želim da nastavim da pišem, ali nikada nisam imala potpunu predstavu o tome šta bi uspeh u tome tačno značio. Tokom proteklih 15 godina imala sam tu sreću da se potpuno posvetim pisanju. Sada znam da uspeh za mene znači biti u situaciji da živim život kakav želim i stvaram likove i knjige koje želim, a da ne moram da radim druge poslove da bih se izdržavala. To je divna stvar i veoma sam zahvalna zbog toga!
Intervju je objavljen u Politici, 2024.
