Dajte ljudima najbolje od sebe
Kada se jedno debitantsko ostvarenje odmah uvrsti među najprodavanije knjige Njujork tajmsa i Sandej tajmsa, onda je, van svake sumnje, reč o vanredno nadarenom piscu. Upravo to je slučaj sa kanadskom književnicom Nitom Prouz, koja je svoj roman Sobarica nedavno predstavila u Beogradu. U ovom romanu izuzetne ekspresivnosti, autorka kroz lik glavne junakinje Moli, koja radi kao sobarica, tka mračni i mistični triler, ali i ispisuje univerzalnu priču o prijateljstvu, porodici, potrazi za identitetom i potrebi da razumemo svet sa kojim se suočavamo. Moli pati od jednog oblika autizma i samo zbog svoje različitosti postaje glavna osumnjičena za ubistvo koje se dogodilo u hotelu u kome radi. To će njen život okrenuti naglavačke.
Nita Prouz je u Beogradu, tokom druženja sa brojnim ljubiteljima njene knjige u knjižari Vulkan, priznala da je iznenađena time što je ljudi u Srbiji i Hrvatskoj prepoznaju čak i na ulici: „Nisam to očekivala. Družeći se sa čitaocima, shvatila sam da su ljudi ovde veoma otvoreni i topli, ali i da zaista vole da čitaju.“
Nita Prouz dugo radi u izdavaštvu, potpredsednica je i urednica u izdavačkoj kući Simon & Schuster u Torontu. U intervjuu za Danas vraća se na period kada je počela da radi kao sekretarica fotokopirajući tekstove. Tada je, kaže, krišom osluškivala razgovore velikih pisaca i urednika, a sada je, kao autor najprodavanije knjige u Kanadi, u prilici da radi sa piscima i kolegama urednicima od kojih je i učila fascinatni zanat pisanja. Takođe, otkriva da ju je situacija u kojoj se našla gotovo slučajno tokom boravka na Sajmu knjiga u Londonu podstakla da napiše Sobaricu. „Vraćajući se u sobu hotela u kom sam odsela, zatekla sam sobaricu kako tokom raspremanja u rukama drži jedan moj veoma lični odevni predmet. I meni i njoj je u tom trenutku bilo neprijatno, iako nije uradila ništa što nije uobičajeno za njen posao. Shvatila sam da ona o meni zna sve, a ja o njoj ne znam ništa“, kaže Prouz.
Glavna junakinja Moli je posebna, odgajila ju je baka, koja joj je i tumačila kompleksni svet. Nakon njene smrti prinuđena je da se snalazi sama. Da li ste Moli „slikali“ prema osobi iz stvarnog života ili je ona plod čiste fikcije?
Dok sam pisala knjigu, nisam bila svesna raznih uticaja na njen lik. Sada kada pogledam celinu, mogu reći da su neki događaji iz stvarnog života oblikovali Moli. Nekada sam radila u srednjoj školi sa decom sa posebnim potrebama. Taj period je bio značajan za moje formiranje. Često smo odlazili u šetnje, obilazili muzeje i kafiće, i uglavnom su ljudi prema njima bili ljubazni. Ali bilo je i onih koji su se ponašali nepristojno. Teško je bilo gledati kako se ljudi sa predrasudama okrutno odnose prema njima. Međutim, ono što je bilo veoma upečatljivo je dostojanstveno ponašanje te dece u sudaru sa brutalnošću. Lik Moli je posvećen svim njihovim divnim osobinama.
Vaša junakinja biva upletena u misteriju ubistva bogatog i ozloglašenog gosta i samo zbog svoje posebnosti postaje glavna osumnjičena. Da li su, prema Vašem mišljenju, najčešće žrtve u savremenom društvu upravo ljudi iz najranjivijih grupa, bilo da se radi o deci, ženama ili osobama sa posebnim potrebama?
Mislim da je to istina. Zapravo, najlakše je imati predrasude prema najslabijima. Mnogi nisu svesni da ti ljudi imaju izvanredne osobine koje vrlo često potcenjujemo. Moli nas podseća da je empatija nešto na čemu se mora aktivno raditi. Moramo da naučimo da prilazimo ljudima s onim najboljim u sebi, jer kada smo pod stresom, zaboravljamo najbolje aspekte sopstvene ličnosti.
Da li se može reći da ovaj roman, iako pisan u formi trilera, poziva na buđenje saosećanja?
Svakako, ali to zavisi od toga kako će ga čitalac doživeti i kako će na to reagovati. Moj cilj je da se čitalac stavi u Molinu situaciju, da se uživi u njen posao, jer se ona bavi prljavštinom drugih ljudi. To je nešto što bismo svi najradije zaobišli. Zato mislim da bi bilo dobro da čitaoci obrate pažnju na to i da zajedno sa Moli rastu.
Čitajući stranice Vašeg romana, stiče se utisak da postoje likovi koje manje ili više volite...
To je istina (smeh). Recimo, gospodin Blek, koji je pronađen mrtav u hotelu, loš je čovek i nije mi bilo teško da ga „ubijem“. Drugi lik je Žizel, njegova druga supruga, lepotica, model, žena koja je mnogo mlađa od njega. Kada sam počela da pišem knjigu, osuđivala sam je i mrzela. Ona ima sve osobine koje ne volim – materijalista je, površna je i predstavlja sve ono što žena ne treba da bude. Ali, kada sam počela da radim na scenama u kojima Žizel sreće Moli, primetila sam da se „ponaša“ sasvim drugačije i shvatila da su veoma slične i da pate od iste „nevidljivosti“, samo iz različitih razloga.
Da li ste i pre Sobarice pokušavali da pišete i šta biste rekli nekome ko razmišlja o tom poduhvatu?
Dugo sam želela da nešto napišem, ali mi je trebalo vremena i hrabrosti da počnem. Sobarica je pisana u tajnosti. Niko nije znao za rukopis. Ni moja porodica, ni partner, ni prijatelji, ni kolege. Zapravo, najveću tremu sam imala od kolega urednika. Razmišljala sam kako ću se suočavati svaki dan s njima ukoliko kažu da nisam talentovana. Srećom, to se nije desilo. Ali to je u velikoj meri i njihova zasluga, jer sam tajne zanata „krala“ od njih.
Da li radite na novoj knjizi i možete li otkriti bar delić radnje?
Druga knjiga je pri kraju, ali u ovom trenutku dešava se još jedna važna stvar za mene. Jedna velika američka produkcijska kuća počela je pripreme za snimanje filma čiji je predložak roman Sobarica i vrlo sam zainteresovana da vidim kako će izgledati ekranizacija. Naravno, u pisanje scenarija se ne mešam. Nisam od onih koji misle da sve znaju da rade najbolje.
